Зашто не треба да користите Мању ОЈЛ за вашу следећу библиотеку

Пројекат ГНУ има две главне лиценце које се користе код библиотека. Прва је ГНУ-ова мања ОЈЛ, а друга обична ГНУ-ова ОЈЛ. Избор лиценце је веома битан. Мања ОЈЛ допушта употребу библиотеке и у власничким програмима, а обична ОЈЛ допушта само употребу у слободним програмима.

Питање коју лиценцу користити је питање стратегије, и оно зависи од конкретних околности. Тренутно је већина ГНУ-ових библиотека под Мањом ОЈЛ, што значи да користимо само једну од те две стратегије, занемарујући другу. Зато тражимо да се више библиотека објављује под обичном ОЈЛ.

Градитељи власничког софтвера имају предност у виду вишка новца. Градитељи слободног софтвера морају да узајамно обезбеђују предности. Коришћење обичне ОЈЛ код библиотека пружа градитељима слободног софтвера предност над градитељима власничког софтвера: такве библиотеке само они могу да користе, а власнички градитељи не могу.

Коришћење обичне ОЈЛ није предност код сваке библиотеке. Постоје случајеви када је погодније користити Мању ОЈЛ. Најчешћи случај је када су одлике слободне библиотеке већ доступне власничком софтверу кроз друге библиотеке. У том случају библиотека не може да пружи слободном софтверу посебну предност, па је за ту библиотеку боље користити Мању ОЈЛ.

Зато смо и употребили Мању ОЈЛ код ГНУ-ове библиотеке за Це. Пошто постоји много других библиотека за Це, употреба ОЈЛ у нашој библиотеци би подстакла градитеље власничког софтвера да користе неку другу. То не би њима представљало проблем, већ нама.

Међутим, када библиотека обезбеђује значајну и јединствену могућност, као што је ГНУ-ов Ридлајн (GNU Readline) то је сасвим друга ствар. Библиотека Ридлајн остварује уређивање уноса и историјат за интерактивне програме, а та могућност обично није нигде другде доступна. Њено објављивање под ОЈЛ и ограничење њене употребе на слободне програме заиста помаже нашој заједници. Бар један програм је данас слободан управо због тога што је то неопходно да би користио ГНУ-ов Ридлајн.

Уколико саставимо скуп моћних библиотека објављених под ОЈЛ, које уз то немају доступне еквиваленте код власничког софтвера, он ће обезбедити низ корисних модула који ће се користити као циглице у новим слободним програмима. Ово ће представљати значајну предност за даљи развој слободног софтвера, а неки пројекти ће одлучити да софтвер претворе у слободан како би користили те библиотеке. Лако ће се утицати на универзитетске пројекте. Међутим, у данашње време, када фирме почињу да разматрају да њихов софтвер претворе у слободан, овако ће се утицати чак и на неке комерцијалне пројекте.

Градитељи власничког софтвера ће, тражећи начин да одузму важну предност слободној конкуренцији, покушати да убеде ауторе да не прилажу библиотеке у скуп библиотека под ОЈЛ. На пример, могли би да ударе на его градитеља, обећавајући „више корисника библиотеке“ уколико им дозволимо да користе код у власничким софтверским производима. Популарност је примамљива, а за градитеља библиотеке је лако да лажно оправда идеју да је оно што је изнад свега потребно заједници повећање популарности те конкретне библиотеке.

Али, не би требало да подлежемо тим искушењима, јер много више можемо постићи уколико наступимо заједно. Ми, градитељи слободног софтвера, требало би да се међусобно помажемо. Објављивањем библиотека које су ограничене само на употребу у слободном софтверу можемо помоћи нашим софтверским пакетима да престигну власничке алтернативе. Цео Покрет за слободни софтвер ће бити популарнији, јер ће слободни софтвер као целина моћи боље да се супротстави конкуренцији.